Priče i sećanja

Danas se u Panami slavi Dan očeva. Moje ćerke imaju poseban razlog da obeleže ovaj dan i da sa radošću proslave sve što je u njihov život ugradio njihov veličanstveni Otac, njihov Nale. Ne može se rečima opisati lepota i mudrost njegovog očinstva, ali se prepoznaje i prepoznavaće se u životima naših kćeri kao nepokolebljiva snaga, ljubav, radost, otvorenost prema ljudima i svetu… ŽIVEO DAN OČEVA.

Voljena naša Lekice, bila si i ostala naše čudesno dete. Od samog rođenja unosila si u naš život uzbudljivi, ali nikad opterećujući ritam tvog odrastanja. Brzo smo spoznali tvoju maštovitu i radoznalu prirodu, ali smo se iznova i iznova radosno iznenađivali realizaciji tvojih ideja i zamisli. Uživali smo u tvojoj nežnosti, toplini, neopterećenosti sa sobom, izuzetno skoncentrisanoj pažnji u praćenju tebi zanimljivih sadržaja. I tvojih hrabrih skokova u osvajanju novih prostora nismo se plašili. Sa lakoćom i vrlo uspešno je proticalo tvoje školovanje, sa lakoćom se dešavalo i tvoje brzo osamostaljivanje. Nismo ni primetili kako se malo ptiče pretvorilo u prekrasnu pticu koja se slobodno vinula u daljine, spremna za nove i nove spoznaje. Ali si uvek ostala za nas ista ona preslatka, čupava Lekica, koja pruža mnogo ljubavi i topline. Najsrećnija bi bila kada bi te danas na TVOJ ROĐENDAN, zajedno sa tvojim Ocem, koji je u tebe utkao i razvio svo bogatstvo i lepote koje nosi tvoje biće, zagrlila i sa njim iskazala zahvalnost za svu radost koju si nam pružila. Neka te kroz ceo život prati njegova čista, neponovljiva, beskrajna ljubav, beskrajna tiha podrška, i neka njegova dečija duša čuva tu radost i vedrinu koju nosiš u sebi.

Još u našoj porodici nisu bila izbledala sećanja na bombardovanje Paname 1989. godine. Moj muž je iz ambasade dobio kopiju filma u kojem su bili zabeleženi bestijalni zločini američkih vojnika, pustoš od zbrisanih celih kvartova grada u kojem su živeli roditelji, braća i sestre našeg Nahelija. Nale je na snimku prepoznao zgradu u kojoj je proveo detinjstvo, gde je ostala da živi njegova porodica. Nedostajao je sprat gde je bio njihov stan. Nikad neću zaboraviti bolne grčeve koji su lepo, mladalačko lice moga Nala činili namučenim i postarelim. Srećom njegovi su izbegli smrt, ali su prošli golgotu patnje, straha, beskućništva. Deset godina posle, u njegovoj novoj domovini pojavljuju se opet iste crne ptice koje seju smrt, iste bezdušne nemani — ovog puta ojačane sa svojim evropskim saveznicima ubicama. Sada je on i sve što ima u ovoj zemlji ugroženo. Bombe padaju po Zlataru, Bistrici, elektranama… nebo nad gradom nema mira od crnih ptica smrti. Jednog dana stiže poziv iz daleke Paname. Otac mog muža, gospodin Naheli, javlja svom sinu da je njemu i njegovoj porodici obezbedio karte za Panamu. Sigurna sam da je to bilo veliko iskušenje za našeg Nala — mogućnost pribežišta na sigurno, ali još više mogućnost da vidi i da bude sa svojima, koje dvadeset godina nije video, kojima je u mislima hrlio i u svom tihovanju prizivao susrete, pogotovu sa majkom Doris. Bilo koja odluka od moga muža bila bi prihvaćena bez pogovora. On je odgovorio: „Oče, bio sam u ovoj zemlji kada mi je bilo dobro, ostaću da delim sudbinu njenog naroda." Osetila sam olakšanje, ali još više sam bila ponosna na našeg Nala, jer je njegova odluka bila iznad straha, ličnog komfora, nostalgije, iznad njegove beskrajne brige za porodicu. Mnogi žitelji ove zemlje, koji su do bombardovanja uživali mnoge privilegije, pobegli su na sigurna mesta. Naš Nale je ostao. Svo vreme je bio radno angažovan, a posle bombardovanja veoma je bio aktivan na sanaciji hidroobjekata, kao glavni inženjer hidrogradnje u ovom kraju.

Pre tačno 48 godina, iz daleke Paname u zemlju na brdovitom Balkanu kročio je sa Suncem u duši, očima, osmehu — naš Naheli. Želja za znanjem, za upoznavanjem druge kulture i novih prostora, hrabrost i smelost vodile su ga kroz sve teškoće i iskušenja. Sunce s kojim je došao proneo je kroz čitav život, darovao ga svima sa kojima se susretao, profesiji kojom se bavio, mestima u kojima je boravio, a nama, njegovim devojkama, obasjao svet u kome spoznasmo najveće lepote Života i Čoveka. ZAUVEK ĆE OSTATI SUNCE NAŠEG NEBA.

Svake godine mi 15. oktobar dolazi sa slikom zlatnog, čistog, blagog jesenjeg dana, čiji mir naruši snažno oglašavanje jedne prelepe, tamnopute bebe, sa dugom zift-crnom kosicom, i snažne struje radosti koje izvirahu iz pogleda, iz osmeha, iz glasa, iz pokreta, iz celog bića tvoga oca. NEKA TE TA RADOST PRATI UVEK U ŽIVOTU! SREĆAN TI ROĐENDAN! Vole te beskrajno tata, mama i seka.

Želimo da vam prenesemo priču o čoveku koga je iznedrila vaša zemlja — Nagely Herrera — a koji je ostavio svojim životom i radom tako svetao trag na drugom kontinentu, u jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu — Srbiji. Mnogo je stranaca koji su kroz istoriju voleli Srbiju i dali joj svojim delima veliki doprinos. O mnogima se zna, a mnogi će od njih ostati anonimni i zaboravljeni. Jedan od tih stranaca koji je svojim životom i radom oplemenio mesta u kojima je živeo i radio je Panamac, inženjer građevine Nagely Guissel Herrera Guillen, a ljudi su ga odmila zvali jednostavno — Nale. U Srbiju je došao davne 1975. godine kao jedan od najboljih đaka u svojoj generaciji, u prestižnoj gimnaziji u prestonici Paname, Instituto Nacional. Upisao je Građevinski fakultet, hidrosmer, smešten u studentskom domu Patris Lumumba. Sa voljom i vedrinom savlađivao je sve prepreke: odvojenost od matične porodice, ogromne klimatske razlike, jezičku barijeru… Završio je uspešno fakultet i postdiplomske studije, ostvario mnoga prijateljstva u domu i na fakultetu, bavio se odbojkom, pomagao drugima, radio pri panamskoj ambasadi, radio preko studentske zadruge kako bi se izdržavao, jer je svu svoju stipendiju slao majci koja je bila u finansijskim problemima. Savršeno je naučio srpski jezik, znao mnoge arhaične izraze, narečja, aforizme, poslovice, upoznao našu književnost i istoriju, našu kulturu i sport. U svojim tridesetim godinama se oženio i zasnovao svoju porodicu, kojoj je od početka do kraja bio veoma posvećen svojim trudom i bezuslovnom ljubavlju. Ali nije svoju ljubav i pažnju štedeo ni prema drugima. Poštovao je ljude sa kojima se susretao u životu i radu bez obzira na njihov nacionalni, socijalni i društveni status. Njegova dečija duša, uz blistav um i vedrinu uvek prisutnu, oplemenjivala je ljude u njegovoj blizini. Njegove intelektualne i stručne sposobnosti i predanost u obavljanju radnih zadataka davale su uvek odlične rezultate. Prvo radno mesto bilo je preduzeće „Sloboda" u Obrenovcu, a zatim JKP „3. septembar" u Novoj Varoši, gde je proveo najveći deo svog radnog veka. Prvi je u tom gradu napravio plan vodovodno-kanalizacione mreže koji do tada nije ni postojao, marljivo i sa uvažavanjem sarađujući sa vodoinstalaterima i ceneći njihova iskustva. Radio je na sanaciji zastarele vodovodne mreže, gradio fabrike vode, projektovao seoske vodovode, bio glavni inženjer za izgradnju deponije za tri grada (Prijepolje, Nova Varoš i Priboj), koja nažalost iz političkih razloga nije završena. Rešavao je sve probleme iz oblasti hidrotehnike na području zlatarskog kraja. Dobijao je lična priznanja od kompetentnih stručnjaka sa Instituta za hidrotehniku, kao i iz „Energoprojekta". Nije se obazirao na nedovoljna priznanja i na vrlo skromnu finansijsku nadoknadu koju je imao od svog preduzeća — radio je sa elanom i krajnje pošteno. Mnoga domaćinstva po zabitim selima kojima je omogućio da imaju vodu jako su ga poštovala i bila zahvalna ne samo zbog njegovog rada, već i zbog njegovog posebnog odnosa prema ljudima, jer je on istinski bio zainteresovan i brižan za njih. Istu brigu pokazivao je prema svojim radnicima — uvek je činio sve što je mogao da im olakša i pomogne. Poslednjih godina radio je u Pirotu preko užičke firme „Jedinstvo", na sanaciji fabrike vode Berilovo, gde je ostvario radne rezultate i odličnu komunikaciju sa ljudima. Bio je uvek iskren, bezazlen, nikada se nikome nije priklanjao iz nekog interesa. Poštovao je ljude sa kojima se susretao i radio, čineći spontano uvek neko dobro delo: raznosio deci svojih radnika pakete po Beogradu, zalagao se kod svoje supruge koja je lekar da im se pomogne ako imaju zdravstvenih problema, davao od svojih skromnih primanja novčanu pomoć onima kojima je bila potrebna, podučavao decu svojih prijatelja matematici, fizici i raznim veštinama, uvek bio spreman da besplatno da stručni savet svima koji su tražili, bio odgovoran u svim životnim situacijama. Njegovo obećanje uvek je značilo i izvršenje. Voleo je ovu zemlju, uvek je bio lojalan, preživljavao nesreće kroz koje je prolazila, radovao se više od svih našim sportskim trijumfima, vrsno poznavao kulturu i istoriju našeg naroda, divio se našim istinskim herojima, poštovao znanje i nauku i bio dobar poznavalac muzike. Sve to je ugrađivao na najlepši način u svoju decu. Imao je ogromno razumevanje i podršku za svoju suprugu, koja je mnogo vremena provodila radeći i dežurajući u bolnici. Nikad se nije otuđio od svoje domovine i matične porodice koju je u srcu nosio. Otišao je u svojoj 64. godini, hrabro, pokošen korona virusom, i u najtežim trenucima, boreći se za vazduh, on je svojoj ćerki poslao poruku kako da se kao mladi vozač ponaša u zimskim uslovima. Umro je 18.1.2021. — na dan o kome je na društvenim mrežama pre 5 godina pisao o godišnjici čuvene Mojkovačke bitke i herojstvu crnogorskih junaka, kao i o ponosu zbog crnogorskog porekla svog tasta, pominjući tom prilikom sutrašnji veliki praznik Bogojavljenje — što je samo ilustrativan primer koliko se saživeo sa ovim narodom. Jedan divan mladi čovek koji je snimao sahranu, da bi se snimak prosledio porodici u Panami, a da ga pritom nije ni poznavao, izjavio je: „Za mene je od sada u rečniku Nagely Herrera — ljubav i dobrota." Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u gradu gde je započeo svoju borbu za ostvarenje svojih ideala, koju je — mereći božanskim aršinima — uspešno i okončao, jer je kao čovek završio svoju životnu misiju bez ikakve mrlje, bez obzira na mnoge teškoće i iskušenja.

Bio je hladni, ledeni zimski dan kada smo počeli naš zajednički život. Ali ta zima je obećavala razdragano proleće, toplo leto, mirnu zlatnu jesen. I tako je i bilo. Bez obzira na razne nepogode i potrese, sa tobom je uvek Sunce sjalo, nebo bilo čisto, putevi prema najlepšim carstvima bili otvoreni. Izgledalo je da će tako biti večno. 18.1.2021. došla je zima koja nikad proći neće. Svi putevi sabraše se u jedan put — put prema TEBI. Ali ni zima, ni led, ni sneg ne mogu prekriti bajku u kojoj ostah večno blagoslovena. U slavu tvoju i misao moja, koja je samo tvoja i ničija više.